Sunčano sivo

    Moja kosa i ja imamo odnos između ljubavi i mržnje. Znate ono, tanka je linija između ljubavi i mržnje. E, pa, ja vam kažem tanka je vlas između ljubavi i mržnje, kratka je šiška između ljubavi i mržnje (prestajem dok još imam kakav-takav kredibilitet).
    Dugo mi je trebalo da joj dopustim da ne bude ravna, skoro 20 godina. Onda sam shvatila da je češljanje potpuno zastarelo i suvišno. A pre dve godine sam prestala i da se osećam kao brineta. Inspiracija (koja je u to vreme bila tek na ivici radara). Trenutna boja je zapravo posledica greške. Pošto nisam pamtila farbu po broju ili oznaci, već po teti na slici, našla sam se u problemu kada su tete zamenili. Kupila sam onu koja mi je ličila najviše. To nije bila ta, bila je milion puta bolja. Toliko, da sam zapamtila i tetu i broj i naziv, i ne odvajam se od nje.
   Kosa mi je do skoro bila dužine do pola leđa, a onda sam naprasno rešila da mi više nije potrebna. Odem ja kod frizerke kažem seci do ramena, a ona meni neeeeeeeeeee mogu. Morala sam da se pogađam sa njom. Na kraju smo utvrdile optimalnu dužinu, mada mislim da je ipak ostavila malo duže. Mislim da sam joj videla suzicu u oku dok je čistila ostatke kose.
   Najefikasniju tehniku za kroćenje i antičešljanje sam vam već odala. Jedino od čega ne mogu da se spasem jesu vlažni dani (ic so flafi, aj kud daj). Znate da ne volim da moja glava vlada ovim blogom (samo srce i duša i cipele), ali kosa je odlučila da uradi ovo i morala sam to da podelim sa svima.
 
   Volim i pletenice, ali o tom potom. To je sasvim druuuuga priča...

;)

*English

Da li se znamo?

* Znam da je ova pesma svima preko glave. A meni nije. Bila sam svesna opasnosti, pa sam je slušala umereno. Svega desetak puta na repeat, ali onda nekoliko dana pauze. Ali mora na repeat, tako je najefektnija. Uspela sam da je izbegnem na svim socijalnim mrežama, koje isto tako konzumiram umereno, tako da dok većina ljudi oko mene dobije epileptične napade na onih prvih nekoliko tonova, ja se samo sanjivo nasmešiiiim. Pošto je toliko volim, bio je red da dobije mesto i ovde. Ali ako vas je već surovo smorila, možda se iskupim ovim neverovatnim plesom (sva sreća da me ne vidite ovih dana, zapitali biste se šta ova čudna žena radi pred kompjuterom, kakvi su ovo pokreti, kakve su ovo mađije... )

* Zatim nešto što će vam biti korisno u arsenalu za intelektualnu samoodbranu.

* I nešto za sanjarenje.

Nadam se da ste uživali u vikendu i da vas ova kiša nije previše pogodila.

;)

*English

O šeširu, torbi i haljini

     Taman posla da sam zaboravila na priču o šeširu. Štaviše, dodajem priču o torbi koja se nadovezuje na priču o šeširu, i haljini koja apsolutno nema veze sa prve dve.

     Dakle, pre jedno mesec dana Tamara se javila da prolazi kroz Beograd, pa kao da popijemo kafu, proćaskamo, nismo se dugo videle. Ja vrlo retko kasnim, ali tog jutra je sve bilo protiv mene, sve do jednog trenutka. Trčala sam kroz Kameničku (za one koji ne znaju nizbrdo+kaldrma) kad krajičkom oka uhvatim sličicu šešira, na zemlji, među gomilicom stvari, uglavnom posuđa, pored kojih je sedeo neki deka. Bio je to trenutak odluke. Tami već čeka, a ja šopingujem po Zelenjaku. Koliko za šešir, dreknem ja (inače sam kulturnija i artikulisanija, ali situacija je bila vanredna). Deka viče ,,Daj dvesto!" DVESTO, može! Dam, zgrabim i otrčim sa savršenim objašnjenjem zašto kasnim. Niko to ne bi razumeo bolje od Tamare.

   Jedno nedelju dana kasnije, pošto smo zakasnili na bus za naše malo mesto, penjemo se moj fini dečko i ja istom tom Kameničkom da ubijemo dva sata do sledećeg polaska milkšejkom od jagode. Opet meni nešto maše sa gomilice stvari koje ovog puta prodaje baka. Prođem ja dalje, ali kažem onom mom finom da moramo posle da se vratimo istim putem jer sam snimila kod bake torbu. On će mudro ,,Vraćaj se odmah." Ja šta ću, poslušam čoveka. I šta mi kaže baka ,,Daj dvesto!" DVESTO, može! Dam, zgrabim i eto. A torba, ljudi moji, nova, novcijata, i još Dženi Leder (vidiš, Selma, ima i kod nas Dženi:)).

   To su vam te dve priče. A što se tiče ove nevezane, kupila sam ovu haljinu u subotu. Tražila sam haljinu za svadbu jedne od moje četiri veličanstvene, u junu. Da znate da mi se šoping odavno nije ovoliko smučio. Volim ja da kupujem, ali bolje je kad ništa ne tražim, uvek nešto nađem. Ovako je ceo dan bio probanje haljina, dizajniranih za mene kada sam imala petnaest godina, pa sam celo leto jurila simpatije po gradu, Zar sam toliko matora? Kažite mi gde se prodaju haljine za odrasle. Kad sam došla do faze, kupiću neku samo da ne bih morala još jednom da proživim ovaj dan, srećom naišla sam na ovu (haljinu za odrasle osobe lepšeg pola). Sad priznajem, jedva čekam da dođe jun. 

  I ostaviću vas sada na miru. Idite i čitajte druge blogove, a priča o kosi u sledećem tomu...

:)

*English

Jeggings O.O

   Drage moje blog drugarice i drugari (ako vas ima), priznaću vam da sam ja od onih koji kažu da helanke NISU pantalone! Nije da imam nešto protiv helanki, nije da ne posedujem helanke, ali što se mene tiče stvar je prosta, one jednostavno nisu pantalone.

  Isto tako imam još jedno priznanje. Pre par nedelja kaže Misty kako ne nosi skini džins. Ja kažem 'tako je, ženo, pokaži im!', i onda shvatim da ja u stvari jedino takve i nosim, i zaprepastim se. Razmnožile mi se u ormaru. Došlo vreme kad ne možeš da nadješ poštene zvoncare, po poštenoj ceni, osim ako su trenutno u trendu. Zavolela sam ja moj skini džins, iako sam daleko od skini džins figure. I naravno nikad bez široke tunike, majice, košulje... dodati prema ukusu. A i nekako volim kad dodje proleće pa mogu da ih ovako frenč šik podvrnem do članka da se lepo vide cipele, baletanke, sandale... dodati prema ukusu. I volim što zimi lepo uđu u čizmice, jer volim da se vide čizmice, šta ću...

  E sad, neki mudri (čitaj: staršno čudni) ljudi su smislili genijalnu (čitaj: stvarno uvrnutu) stvar, a to je helanke (blja)+skini džins kombo. Oni ih zovu jeggings, ja bih rekla u duhu našeg jezika, farmerlanke. Zastrašujuće, pomislih u prvom trenutku. Ipak, jednom prilikom sam probala jedne. Maslinasto zelene, od rastegljivog, kao, teksasa, na lastiš. Ako niste dobro čuli, bez šlica, bez dugmeta, NA LASTIŠ! I šta bi? Imam ih već dve godine i obožavam ih. Otporne su na sve elemente. Zimi mi reklamiraju čizmice, a leti idu ovako francuski, naokolo.

  I hvala ako ste stigli do kraja ovog teksta. Poenta priče, nikad ne kažem nikad. Izvinite ako sam vas udavila, a imala sam još štošta da vam kažem. Na primer o ovom šeširu, i o tome kako sam se ošišala, ali imaću milosti. Bar za neko vreme...

;)

*English