Zove se Tamara Đurić. Ona voli fudbal (zbog tate), a sa drugarima igra basket na ulici. U torbi uvek ima jabuku. Bila je džez balerina. Kad je bila mala izvezla je i uramila goblen sa štrumfetom. Isprobala je sve boje i dužine kose (zove me da joj pravim pletenice). Obožava da šije (ili tera mamu da joj sašije, iako mama misli da to tako ne može, na kraju uvek popusti). Vozi bicikl, kola ne. Voli dva grada i jedno selo. I dalje se ne razdvaja od svojih drugara i drugarica iz detinjstva. Mi koji imamo privilegiju da je poznajemo već dugo, znamo da čistačice u gimnaziji nisu brisale školske klupe po kojima je ona crtala i da su joj na tim istim klupama iz druge smene stizale poruke obožavanja i narudžbine koje je bez izuzetka isporučivala. Imamo privilegiju i da uramljujemo slike koje nam je poklanjala za rođendane (
Tako je to kad imate uspešan oktobar. Ja ću u subotu biti u Novom Sadu, u kafeu Frida (Ise Bajića 8), nadam se da ćemo se videti...
Bas mi prija njen senzibilitet, lepo izlije svoj unutrasnji svet na platno, ali tako da ti odmah deluje intimno i poznato.
ReplyDeleteСвиђају ми се... А јабука у торби ми је баш симпатична! :)))
ReplyDeleteNeverovatno, kakav talenat, ostala sam bez teksta, a i divan si tekst napisala, sada se osećam kao da je poznajem :)
ReplyDeletekakve slike, pa ovo je fenomenalno. svaka čast!
ReplyDelete