Želim da...

            ... me ne zaboravite, dok se smrzavam u fotelji ispod ćebeta. I želim da obučem sve ovo, uskoro, vrlo uskoro.

Bela košulja – Nekoliko puta sam čitala o tome kako su Gap bele košulje fenomenalne, divne, i ostalo u superlativima, a onda sam jednu, srela, upoznala i zavolela, sasvim slučajno, za 400 dinara u second hand radnji. Bela, ukrojena, fino strukurana. Pamuk čvrst, pomalo podseća na papir, ne previše tanak da bi izgubio oblik i jako me lepo grli (sa svih strana ;)).

Pantalone – Već ste ih sreli ovde, kupljene zimus na buvljaku za 50 dinara. Viskoza je morala da prezimi zimu i dočeka proleće, pridruži se ostalim šarenim pantalonama*. Samo što se sudbina ponovo surovo igra sa njima, ah!

           

Torba je bila novogodišnji poklon. I ona je, jadna (ja), jedva dočekala da vidi sunce.

Naočare – Vrlo vintage mamine naočare, sa početka devedesetih. Prozvane su kameleon naočare jer im je ova roze traka bila na cvetiće, prave prolećne roze i bele, sve dok ih se nas dve sestre nismo dočepale. Onda su dve sezone nosile ljubičastu traku, a za sledeće dve smo poželele malo veći kontrast i za sada smo stale kod roze, a šta nosi novi dan, videćemo.

Knjiga – (Losos sumnje, Daglas Adams) Iako tehnički nije roman, barem ne dovršen, ovo je moja omiljena knjiga. Sastavljena je od Adamsovih članaka, priča i intervjua, i početka još jednog romana o Dirk Džentliju, pronađenih, prikupljenih i objavljenih posle njegove (prerane) smrti. Ja sam ostala zauvek osvojena pričom o ronjenju** sa đavoljim mantama kod Velikog koralnog grebena u Australiji. U knjizi je i početak romana Losos sumnje i verujte mi patićete za ostatkom. Na veliku žalost ove planete, a i čitavog univerzuma, ostatak nećemo saznati...

Lak, sulude boje, pridružen kolekciji.

Prsten, jedan od onih koje nikada ne bih skidala, osim pre spavanja da ne bi došlo do ozbiljnijih povreda.

Cipele birajte!

* Mislim da se svi koji me viđaju poslednjih nekoliko meseci pitaju da li uopšte više i posedujem jednobojne pantalone.

** Reče žena od dvadest i devet koja i dalje drži nos kad roni i davi se posle 5 minuta plivanja, a želi, strašno želi da roni sa đavoljim mantama kod Velikog koralnog grebena...

;)

*English

Cipele i izgovori

       U čemu sam šetala ovog meseca. -Gledam ja tako i shvatim da su sve ove cipele (i sandale) kupljene pod nekim izgovorom. Po prinicpu, odlučim ja još odavno da je dosta impulsivnih kupovina, stvari na popustu, kupujem samo prema spisku, ono što je potrebno, ono što je kvalitetno i udobno, i onda kad se o tome dobro razmisli i kasica se napuni. Razumno, zar ne? Ali eto, ponekad se ispostavi da ... ma, ko još operiše razumno kad su cipele u pitanju (::ruke se tresu, oko igra::)

       Recimo ove prve, plave, kupila sam ih u sred zime i nije bilo šanse da izađu iz kutije za manje od tri meseca. Ali zašto, kako, pitate se vi. Eeee, pa vidite, jedno dve godine u folderu mi stoji ova slika, u opisu joj stoji: potpuno savršenstvo. I sad neka neko kaže da sam pogrešila. Čim su istekla tri meseca vremenskih nepogoda i polarnih temperatura i čim sam videla prvu lastu (možda i rodu) kako raspakuje kofer, obula sam ih i nisam ih skidala do sledeće jeseni. I tako, briskam ih, usisavam prašinu sa njih, hodam oprezno, izbegavam kamenčiće i obradive površine, jer su nežne, lako se napraše i isprljaju, ali šta marim ja za to. Dve godine im se polako naziru na licu, a sve što imam da kažem je: pa, pogledajte ih samo!

    Ove druge imaju samo dve nedelje. Znate, imala sam jedne baletanke koje su me napustile prošle godine. Posle nekoliko divnih i udobnih godina bazanja i skakutanja, prošle godine posle mora jednostavno im više nije bilo spasa. A šta je žena bez baletanke, pitam ja vas?! Ali nisam imala srca za aktivnu potragu  za novim, rana je previše sveža. I tako jednog dana tražeći muške patike (ne za sebe, jasno) u Office radnji, snimim ove male, po veeeoma povoljnoj ceni. Kad hodaš kao čarapice, a uprkos čarapastom prvom utisku deluju dovoljno snažno za narednih nekoliko godina bazanja i skakutanja - kupljeno! Imaju malu manu, ta njihova snaga, znate, im je i mana, jer je onaj lastiš pozadi toliko jak da posle dužeg hodanja ima utisak da će mi složiti stopalo, no nadam se da će popustiti, jer neko od nas dvoje će morati...

      E, a ove treće, već sam vam pričala o njima, baš tada kad sam ih kupila. Desilo se sledeće: ,,Petak nije bio naročito fin prema meni, ali dobila sam narukvicu od jedne divne devojčice. U nastavku dana se dogodila impulsivna kupovina novih cipela, ali stvarno su mi bile potrebne (i kad kažem stvarno, stvarno mislim stvarno, ne samo stvarno). Ipak, bilo je to teško izgovoriti u razgovoru sa finim dečkom, koji je znao da petak nije bio fin, kako je to samo zvučalo: ,,Ćao imala sam *** dan i kupila sam cipele.'' Ko bi još uradio tako nešto?'' Toliko o tome, shvatate poentu.

     Ali zato ove četvrte jesu bile planirane, samo, situacija je na trenutak izmakla kontroli i... Pa, ja sam u stvari krenula da kupim sandale, plave, sa cvetom, koje sam videla kod koleginice, koje su mi bile potrebne i u planu, i koje su mi se straaašno svidele. Imali su moj broj, imala sam sasvim dovoljno u novčaniku, ali samo na sekund sam skrenula pogled i eto šta se desilo. Na polici su stajale i ove srebrne, htela sam samo da ih probam, a kad sam ih probala onda shvatila da su i mojoj divnoj sestri sigurno potrebne sandale, a kako sam ja stvarno dobra sestra daću njoj te lepe plave, a za sebe ću uzeti ove lepe srebrne...

    I sada se još samo pitam da li se ovo samo meni dešava? Da li još neko traži izgovor? Koji je najbolji izgovor za neočekivanu, neplaniranu, neopravdanu kupovinu cipela? Ne, ne, bolje da mi ne kažete...

;)

*English

   
http://img3.etsystatic.com/000/0/5649256/il_570xN.90825907.jpg