1, 2, 3 drugi put

              I ove nedelje je ponedeljak dan za dobre stare stvari. Ogrlicu sam kupila u jednom od najuspešnijih napada na sniženje pre jedno dve godine. Zovemo je dr. Zoidberg (ljubitelji Futurame, da, ne?). Uz dva prstena iz prethodnog posta, ova ogrlica često provede dane i dane u mojoj torbi.

       Narukvicu sam našla na buvljaku za čitavih dvadeset dinara. Poprilično sam sigurna da bi je tog dana bacili da je nisam uzela. Morala sa da je rastavim, očistim i ponovo sastavim (znate ono kad vam ostane deo viška, ali nemate pojma kako, e, jedna žica i dalje grebe). 

       Rukavice su takođe deo ulova sa buvljaka. Ne usuđujem se da kažem da su koštale čak pedeset dinara. Ne znam koliko se vidi na slici, ali srebrne su i od najmekše kože. Doduše, iako ih imam već dugo i dalje nemam nijednu jaknu sa kraćim rukavima, u kojoj bi se videlo da su duge. Dobro, dodajem na spisak.

;)

*English

Vikend i dijamant

        Još jedan vikend-maštarija post. Ovo toplo vreme je totalno raspametilo moje spajder-modno čulo, pa je polivor kolaž dobio letnje platforme uz kišobrane...


* Juče sam naišla na ovu sliku... daću vam trenutak da se osvestite, meni je trebao. Kad bih mogla ovako ceeeleee zime, ne bih poželela da se presvučem. 


* A ispod *klik* samo za njegove oči (ma, prepoznaće se, trep-trep).


* I na kraju izaberite jedan i nastavite da sanjate.

   Uživajte u nedelji i svratite i sutra.

;)

*English

Čizme?

     
          Volim čizme. Kad sam bila mala, mama je imala jedne ravne, a dugačke preko kolena. Nosila je ih je sa nekim helankama-jahaćim pantalonama. Da, da, mama je bila kul. E, da su mi danas te čizmice... 
    Sve svoje sam poredila sa maminim i nikad nisam bila, sve su nekako bile... kratke. A onda je došlo vreme da biram sama. Te prve zime uzela sam gumene, lepe, šarene, sa nekim tetama kao da ih je Pikaso, lično, oslikao. Sve je bilo lepo i srećno sam gacala po baricama dok nije pao prvi sneg. Mislim da su i one tete plakale od muke. Zaključak godine: gumene čizme i sneg, bez krzna i vunenih čarapa, neće ići.
    Druge zime: gle, ove braon. Hm, imaju gumeni đon, znači ne klizaju. Ortopedska peta oko 8 cm, ma nije mnogo, a i taman ću biti stabilna. Ovaj materijal verovatno ne propušta. Odlično nosiću ih svaki dan... dok ne padne sneg. A kad padne prvi sneg nažuljaće me (jer sam prethodno naučila lekciju da obujem debele čarape ako je hladno), zatim ću da se okliznem i padnem, neću moći da potrčim za prevozom i stićiću kući sa dva para natopljenih čarapa na nogama. Tako je i bilo...
    I to je to. Hvala, hvala sile prirode, lekcija naučena: nemaš auto, pada sneg, kupuješ čizme, razmisli dva puta. I našla sam ih: čvrste su, dobro postavljene (a i ima mesta i za termo čarape), ne propuštaju, imaju jak rajsfešlus i debeo đon sa kramponima, kasica ispražnjena. Što se tiče estetike, pa, noge mi izgledaju kao da sam Robokap, ali već tri zime sneg mi ne može baš ništa. ,,Lepotice" izlaze isključivo u snežnim uslovima, ostatak vremena provode u kutiji. Ne može čovek sve da ima, ali može da se vrati sa sankanja sa suvim nogama...

;)

*English

1, 2, 3 okreni se

       Decembar nam se mota oko nogu, pa se baš nešto mislim kako ovo moje plavo nebo više nije prikladno. A u glavi mi samo sijalice za jelku, one fine kineske, može bele, plave ili šarene. Prošlogodišnje sam likvidirala negde u martu, bila sam previše zahtevna po pitanju stila svetlucanja, pa su na kraju uz veliko puf, nekoliko varnica i prijatan miris spržene plastike, one digle ruke od mene. Još nisam kupila nove, ali su zato dobile počasno mestu na hederu. Može?
      A dok ne stignemo do Nove godine, poklona i svega ostalog novog, ja sam htela da vam pokažem nešto staro. Od danas je ponedeljak* dan za stare stvari, da se ne bi zagubile kad stignu nove, da se ne osete zapostavljeno. Dakle ponedeljak, dan za ono što već imamo (možda zaključimo da nam i ne treba novo*).

1. Dva omiljena prstena - imam ih već dve godine i stalno ih nosim sa sobom, makar i u torbi, ako mislim će mi smetati na ruci.
2. Bata i Seka su sa mnom od petog razreda. Seka liči na moju sestru i zato sam je obožavala, kad sam bila mala želela sam ravnu plavu kosu kao njih dve. Batu je izabrala moja sestra jer je podsećao na najboljeg druga. Danas stoje na polici sa knjigama na počasnom mestu. Bata je u međuvremenu izgubio cipelu, ali se još drži, pravi je frajer.
3. Zlatni sat je mamin, a srebrni tatin (nisu su stvarno zlatni i srebrni, naravno, inače ne bih ja bila ovde). Nijedan ne radi, ali ko još danas nosi sat da bi video koliko je sati, je li? Tatin je čak i na navijanje, pa za njega još ima nade.


Ako još neko odluči da podeli svoje blago neka ostavi link u komentarima, želim da vidim. 
* I sledeće nedelje će ovaj post stvarno stići u ponedeljak, ove ga je sprečio heder u izgradnji.

*English