1, 2, 3 okreni se

       Decembar nam se mota oko nogu, pa se baš nešto mislim kako ovo moje plavo nebo više nije prikladno. A u glavi mi samo sijalice za jelku, one fine kineske, može bele, plave ili šarene. Prošlogodišnje sam likvidirala negde u martu, bila sam previše zahtevna po pitanju stila svetlucanja, pa su na kraju uz veliko puf, nekoliko varnica i prijatan miris spržene plastike, one digle ruke od mene. Još nisam kupila nove, ali su zato dobile počasno mestu na hederu. Može?
      A dok ne stignemo do Nove godine, poklona i svega ostalog novog, ja sam htela da vam pokažem nešto staro. Od danas je ponedeljak* dan za stare stvari, da se ne bi zagubile kad stignu nove, da se ne osete zapostavljeno. Dakle ponedeljak, dan za ono što već imamo (možda zaključimo da nam i ne treba novo*).

1. Dva omiljena prstena - imam ih već dve godine i stalno ih nosim sa sobom, makar i u torbi, ako mislim će mi smetati na ruci.
2. Bata i Seka su sa mnom od petog razreda. Seka liči na moju sestru i zato sam je obožavala, kad sam bila mala želela sam ravnu plavu kosu kao njih dve. Batu je izabrala moja sestra jer je podsećao na najboljeg druga. Danas stoje na polici sa knjigama na počasnom mestu. Bata je u međuvremenu izgubio cipelu, ali se još drži, pravi je frajer.
3. Zlatni sat je mamin, a srebrni tatin (nisu su stvarno zlatni i srebrni, naravno, inače ne bih ja bila ovde). Nijedan ne radi, ali ko još danas nosi sat da bi video koliko je sati, je li? Tatin je čak i na navijanje, pa za njega još ima nade.


Ako još neko odluči da podeli svoje blago neka ostavi link u komentarima, želim da vidim. 
* I sledeće nedelje će ovaj post stvarno stići u ponedeljak, ove ga je sprečio heder u izgradnji.

*English