Androidu s ljubavlju

       Sećate se  one priče o meni i Instagramu i ne-pametnom telefonu. E, pa došlo je do preokreta i priča je sledeća: ja, Instagram i, konačno, novi telefon mi je pametan. Ne, ne, da ne shvatite pogrešno, nije da se hvalim, to je u stvari samo deo priče koju sam htela da podelim sa vama, a u kojoj se radi o mom fantastičnom putu od abakusa do smart fona.

        Pre, ono, 10, 11 godina na Informatici u gimnaziji konačno nama dozvole da uđemo u kabinet za Informatiku*. Drugo je vreme bilo tada, znate već, nije svaka šuša imala komp, samo posebne šuše. Profesor nam kaže: -Uključite računare... Ja se onako naivna i bez bliskih kontakta sa pravim, živim računarima, nagnem do tehnološki potkovanije cimerke iz klupe i šapnem: -Šta beše prvo uključim, kućište ili monitor? -Sve jedno je... odgovara ona sa sićušnom dozom frustracije u glasu. Sačekamo mi jedno 5 minuta dok se startuje Windows i onda profesor kaže: -Uzmite miša i kliknite dva puta na ikonu TURBO PASCAL. Meni ruka neodlučno lebdi iznad miša sve dok profesor, mučenik, ne primeti i ne pita: -Treba li nekom pomoć? Moja ruka ko iz puške poleti u vis: -Meni!!! E, ova se koreografija odigravala jednom nedeljno sve do kraja školske godine.

       Kada sam se posle par godina konačno domogla svog prvog personalnog računara, s vremena na vreme bih se setila tih školskih dana i svaki put bih, prilično sam sigurna, crvenela od stida do ivice spontanog samosagorevanja.

       I dok sam kompjuter želela od kad znam za sebe, ili za kompjutere, mobilni telefon je bio nešto sasvim drugo. Njemu sam godinama uporno i svojevoljno odolevala. Prvi sam dobila tek jedno dve godine pošto ih je većina normalnog sveta imala i pošto je većina normalnog sveta postala ekstremno isfrustrirana nemogućnošću da mi uđe u trag u svakom trenutku.

       Ja sam se u početku šlepala kod dragog, po prinicipu tvoj broj je i moj broj. Koleginica sa faksa je, pak, bila platforma za pronalaženje dragog. Ona je na svom žutom Simensu otkrila i sistem za besplatno slanje poruka - ako prekineš slanje pre nego što pisamce uleti u sanduče, operater ne registruje poruku i ne skida kredit, to su bila vremena...

       Onda je jednog rođendana sestra (to je ova na prvoj slici) dobila novi telefon. Mama je imala svoj, tata svoj, komšinica sa sprata svoj, i jedan je bio viška, a ja više nisam imala kuda. Mada, davala sam sve od sebe da ga često zaboravim negde, da ga ne čujem, dostupnost mi nije legla. Najviše su me nervirale gramatički neispravne poruke, činjenica da kućni red ne važi za zvanje na mobilni jer telefon više ne deli cela porodica, već samo onaj jedan člana koga samo ti imaš prvilegiju da nađeš u bilo kom trenutku njegovog života, makar bio i u khm... toaletu.

       Tek kada su telefoni dobili i kamerice, ja sam promenila ploču. Jer, dok mi celodnevna i svakodnevna dostupnost svima koji žele da mi nešto kažu, zakažu, pitaju i izjave nije bila na listi prioriteta, mogućnost da imam foto aparat lakši od 2 kg uz sebe u svakom trenutku baš jeste. Jeste, matora sam, i digitalni aparati u to vreme nisu bili baš za svaki džep.

      Dakle, kada sam dobila prvi Sony Ericson sa kamerom od 3,2 mpx i Carl Zeiss optikom, moja ljubav prema mobilnim telefonima i tehnologiji, uopšte, konačno je evoluirala. Što je to bio telefon i što je dobro slike pravio, joj... A i taj je bio polovan, a to dovodi i do infomacije da ja do dana današnjeg nikada nisam kupila potpuno nov telefon, u kutiji, sa garancijom i po punoj ceni ili, eventualno, na sniženju, sve sami polovnjaci. Prvi je bio taj sestrin stari. Drugi je pripada sestri mog finog dečka. Treći je bio taj divni Sony Ericson, koji je pripadao jedanaestogodišnjoj devojčici koja je želela roze telefon, a kako je ovaj bio crn, prodaše ga i kupiše detetu roze. Četvrti je bio roze**, koji je greškom dospeo u ruke sedmnaestogodišnjeg delije, koji ga se brže bolje rešio da ga ne provali društvo. I konačno stigosmo do ovog petog, pametnog. Drugar kupio neki novi i rešio da proda stari, koji i nije tako star, ni godinu nije napunio. Fini jedan HTC, po finoj ceni, na rate fine, onako drugarske, šta ćeš bolje.

      I tako sada šetam android (na jabučicu još nisam pala). Ali ljudi, što je to dobra stvar, aplikacije od jutra do sutra, za sve što možeš da zamisliš, za svaki uzrast i pol, znate ono što kaže moja Tami, k'o Politikin Zabavnik, za sve od 7 do 77. Od Instagrama postadoh zavisna brzinom svetlosti, moj godišnji projekat slika na dan imaće 672 umesto 365 slika, a futrolu što sam mu kupila (prva slika u donjem redu), ijaooo....

     E, sad, pošto je ovaj post konačno na vašu sreću prevršio svaku meru, radujte se, čeka vas nastavak o šerovanju, blogovanju, guglovanju, trendingu... SO CHECK IN LATER!

;)

*English

* Do tog trenutka se Informatika nekim čudom radila u regularnim učionicama, bez računara, a časovi su se uglavnom svodili na igranje Kaladonta, profesor je gubio...
** Što ja nisam volela taj roze, jedva sam čekala da ga se otarasim i na sve načine sam pokušavala da ga onesposobim, međutim, s vremena na vreme me je grizla savest jer sam iz nekog razloga bila ubeđena da on mene voli O.o